osamnaeste godine
moj prađed Mitar vratio u selo,
našao je kuću svoju gluvu i pustu.
Nije bilo prosaca,
ni Penelope,
ni Telemaha,
ni vernog psa da krepa.
Uzeo je sa stola parče suve proje
i iznemogao od gladi
progutao ga ne žvaćući.
Živeo je samo još nekoliko
trenutaka
i zatim
umro.
Žena njegova Bosiljka
i najstariji sin mu Nikola
dođoše odnekud prekasno.
Pa iako je još sasvim malo ličio
na samog sebe
žena ga odmah prepozna,
poljubi ga u ledno čelo
i oči zaklopi po redu.
Tada sa praga prve komšije dozva
i reče: - Dođite, Mitar se, evo, vratio!